Dnevnik jedne pahulje

Želim sve da Vas pozovem da posetite moj blog www.uspesnakarijera.com. Nadam se da će Vam se dopasti. :)

Dragi moji, na sajt Netmanije sam naišla sasvim slučajno. Lažem, ništa u životu nije slučajno. Naime, pošto sam dobila ponudu za posao koji se tiče Network marketinga, rešila sam da se malo više raspitam o samom konceptu po kome funkcioniše mrežni marketing. Pitala sam se da li tradicionalni način rada još uvek daje dobre rezultate ili ipak postoji neki revolucionarni metod pomoću koga se brže radi, a bolje zarađuje. I pronašla sam rešenje. Prvo sam se prijavila da dobijam besplatne video materijale od Netmanije koji su mi iz dana u dan menjali pogled na život, tačnije pogled na kapacitete koje ja koristim da zaradim. Shvatila sam da sam u stvari lenja. Shvatila sam da ne umem da upotrebim neka znanja koja sam stekla jer jednostavno ne pratim novitete i nisam produktivna. Onda sam rešila da se promenim. Kontaktirala sam vlasnike ovog fenomenalnog sajta i ponosno im saopštila da želim da kupim njihov Paket zahvalnosti. Naime, to je njihov proizvod koji sadrži trilogiju koja se tiče izrade sopstvenog bloga-sopstvenog bloga poput sajta(da ne verujete, sama ga pravim, ljudi su čudo kakve su fantastične knjige napravili), dobijam Knjigu koja se tiče internet marketinga i sve to takođe na disku i što je apsolutno fantastično, kupovinom sam postala član Netmanija sistema koji pruža neverovatne mogućnosti za zaradu čak i dok ja spavam. MOj život se polako menja, ja sam se pokrenula i konačno mogu da zaradim koliko želim. Ja Vam od srca preporučujem da se za početak prijavite za dobijanje besplatnog materijala, i da kasnije zagrizete veliki zalogaj koji ovaj sistem nudi. Uvek sam govorila da želim posao na kome ću dobro da zarađujem, ali pomoću koga mogu pomoći i svojim prijateljima da zarađuju. Pronašla sam način, i srećna sam što mogu i Vama ovo da ponudim. Srećno i ne odustajte od ovoga, ovo je zlatna koka. :) Preko linka ispod možete se prijaviti za besplatne materijale. Ljubi Vas Jelena http://mcp.netmanija.com/DefaultCP.aspx?idCapturePage=107

Danas je moja poezija tužna. Iza mene ostaju milje nepovezanih misli i osećaja koji nemaju svoje poreklo. Gubim se u pustinji koju sam uporno punila peskom sive boje sakrivajući tragove odumrlih želja. Nisam mislila da će me ikada stići breme sopstvenih padova niti da će me progutati rupe koje sam sama kopala namenski, da ih preskočim i učinim se sama sebi hrabrom. U stomaku mi svatovi igraju kolo nevenčanih snova, a sebe vidim na čelu kako zamuckujući ne uspevam da održim korak. Pogubna po sebe. Čujem te majčine reči kako me lupaju kao šamari. Eh, kad bih samo znala kada treba da stanem. No, tačke u mom životu nemaju smisao osim one tri vezane što me bese o ogradu sopstvenih nemogućnosti. Kako sam samo mala! O Bože, kako sam samo mala! A glumim veličinu. Ha! Još se nadju oni koji mi veruju, pa se još dive. Moja je glupost pogubna za ljude. Ispoljavam je na način koji druge čini slepim. Nisam ja ljudi pametnica, verujte mi na reč. To je jedino što treba da mi verujete.

Stojim na trotoaru sumanuto zrela i želim da dotaknem sve te ljude koji hodaju bez pravog cilja. Nepomična ruka jednako strasno hrli ka mirišljavim prolaznicima, skupim i praznim, kao i onima što sanjaju toplu vodu. Umela sam satima posmatrati mrave kako se dodiruju svaki sa svakim dok marljivo prikupljaju hranu. Fizički kontakt u njihovom svetu ima savršen smisao. Imaju isti cilj i svi teže da ga postignu. Kako bi bilo divno kad bi svi ljudi težili razumevanju, pa da se onda svi samo ovlaš dotaknemo u prolazu i ostanemo jedinstveni u težnji ka razumevanju. Udaraju me i gaze, ostajem modra, progutana od sopstvenog cilja. Ne umem ga preneti. Ne dodirujem dovoljno dobro. A nebo me podseća na slobodu. Gledam u prašnjavi asvalt i tu sam, sama sa sobom. Oko mene se smenjuju jedino scene. Prazne. Neme. Ne umem. Jednostavno prolazim kroz polaznike. Sve sami duhovi. Sama sam. Odsustvo tuge. Ataraxična indiferencija. Koraci mi odzvanjaju kao štiklom o beton. Udaram glavom. U znak. Pravo u njega. Na njemu moj broj. 777. Šta mi je? Da sam mrav, provukla bih se ispod. Davi me markirana kravata, a ja se smejem. Kao luda. Ne uspevam preneti informaciju. Opijaju me izduvni gasovi. Počinjem da osećam ruke. Sve je u redu. Uspeću.

Ne umem da patim. Hinduisti su ubili ljudsko u meni. Umesto tuge, osećam samo prazninu. Veliku. Trenutna bol izmamila mi je nekoliko suza. Bile su kratke i slane. Ne gorke. Danas sam se opet smejala životu. Zašto trebam svoje Sunce? Ako ja nisam centar univerzuma, zašto ono jeste? Ako mu kažem, hoćemo li se sjediniti u centralnu tačku? Ljubav u meni dobila je svoju aritmiju. Slaba sam koliko i ta šupljina. V!

Umetnost crtanja postaje obična naspram umetnosti čekanja. Koliko je onih koji istinski bez trunke nemira čekaju? Čekanje stvara divna dela. Čekanje stvara ljude. Stvara ljubav. Stvara misao. Stvara mudrost. Čekam. Umem. Ja sam Umetnik.

Slušam glas što me doziva. Ljudi oko mene ne reaguju. Na tren se zagledah u stotine lica i shvatih da ništa ne čuju. To je zov moje duše. "T"UGA. Neočekivano se uvukla u moju kožu izgovarajući moje ime. Eho dozivanja para mi sluh. Para celu mene. Odjednom u meni bol. "R"INGIŠPIL u glavi. Stalno prisutan osmeh na mom licu čini mi se iluzijom. "A"GONIJA. Ne znam šta radim i gde se zapravo nalazim. Zatvorih brzo vrata stana da mi ne udje senka. Nisam u stanju da nosim breme, težinu sebe same i onoga što me prati. "G"LUPOST. "O"DLAZAK. Smisao dodje, pa pobegne, ne mogu ga sagledati do kraja. "V"ERNOST. Oslepeh. Ni zraka na vidiku. Šta ja to želim? Zar postojim? Ili sam možda sopstveni san? "I"RONIJA. Kako je samo teško biti veličina. Ostajem da dišem kao broj. Način da rastem još nisam otkrila.

Imao je tužan pogled i ukopan hod. Naslutio je da dolazi leto. Slutio je povratak sa mora. Hvatajući moj pogled skinuo mi je kožu. Ogulio ju je. Setih se načina na koji ljuštim pomorandžu. Sečem koru na osam delova, pa skidam deo po deo. Tog trena samo je mesec čekao svoju osminu. Ja kao celina ostadoh gola. Bez stida. Bez srama. Novootkrivena. Tražih mu da mi otkrije istinu ispod kape. Oko glave vezah mu novu istinu. Moju maramu. Sa mojim mirisom koji mu urezah u sva čula. Delovala sam spontano, ali skriveno namenski. Skriveno čak i od sebe same. Osetih maštu što se iz korena vinu visoko i gordo. Znala sam da tužan pogled piše svoju istoriju, a osmeh svoju budućnost. Pametno sam procenila stvar. Moja mama je u pravu. Ja sam odrasla, ali ću uvek biti dete.

Sta je potrebno da mi postanemo mi? Kako da znamo da smo pobedili stranca u sebi? Postoji neki obrazac? Mislim da je potrebno pre svega da shvatimo da postojimo sad i ovde. Nismo imali priliku da biramo da li cemo se roditi u Americi, Evropi, da li ce to biti neko selo ili pak svetska metropola. Shvatili smo ogranicenja u okviru kojih egzistiramo, ali smo shvatili i da mozemo da ih ignorisemo. Kako? U svom sopstvenom bicu, u pravom Ja. Upravo nije bitno sta nas okruzuje, jer ludilo je sveprisutno i koliko god da ne zelimo da priznamo i mi smo deo njega. Bitnije je da spoznamo sebe i vidimo na koji nacin sami sebe ogranicavamo u slobodnom delovanju. Tu je potrebno uskladjivanje sa Bogom i prirodom koju cinimo i mi sami. Kad god pomislimo na to da je potrebno da budemo svoji moramo znati da smo vec okusili pobedu koja se zove zivot. Mislim da svako ko na svojoj kozi oseti nepravdu destruktivne etike drustva moze da shvati da je to nista drugo nego iluzija. Samim tim ne smemo dozvoliti da nas ta iluzija boli, da nas nestvarno povredjuje, jer ako osecamo bol u dusi zbog iluzije, jedino sto nazalost mozemo konstatovati jeste da smo i sami deo te iluzije i da u stvari ne postojimo iako fizicki koegzistiramo sa stvarnoscu. Nije fizicka prisutnost na ovoj planeti bit postojanja. Ona je potpuno nebitna ili jako malo bitna. Telo je samo materijalizovani oblik naseg bica. Samo ambalaza. Ne moze proizvodjac soka da proda sok ako ga ne upakuje u tetrapak ili flasu. Isto tako covek ne moze biti deo ove planete ako njegova dusa nije upakovana u njegovo telo. Dakle nase telo je samo ambalaza. Stvarnu lepotu i pravi oblik naseg bica cine nase duse koje su deo univerzuma. Pa ako se univerzum odlikuje beskonacnoscu i nase duse kao njegov deo su beskonacne i bezvremenske. Kad to shvatimo, srusili smo iluziju. Tuzni okvir realnosti vise nije medja unutar koje delujemo. Naprotiv, mi smo van tog okvira i on nas ne moze dodirnuti osim ako sami ne napravimo par koraka nazad i dozvolimo da nas okvir opet uvuce u sebe. Sve je u nama. Nije istina da jedan covek ne moze da promeni svet. Cak i kad jedan covek odbaci iluziju i pocne da zivi uskladjen sa prirodom, svet se promenio. Nije bitno koliki deo sveta mi cinimo jer i promena najmanjeg dela jednog velikog sistema menja ceo sistem.

Šta znači imati kontrolu nad ljubavlju? Istakla bih konfrontirajući karakter nagona koje u nama pokreću emocije i onih koje pokreće razum. Neki zaključak do koga sam došla, a koji ne mora biti tačan, no u mojoj empiriji jeste, kaže da ono što prevagne u slučaju razuma i emocija, jasno nam pokazuje gde smo i šta dalje. Ako razum dominira nad emocijama, smatram da je to rezultat njihove slabosti, tj. slabosti onoga što u nama nazivamo snažnim. Problem je jedino u tome što nam sujeta ili dostojanstvo kao najveće sranje ega ne dozvoljava da stvari gledamo bistro, ona zavesica što je na oči navučemo brani nas jedino od istine. Laž je postala taktika medju ljudima danas i često je pravdamo nužnošću za dobrobit svih, a istina kao najmanje bolna kategorija postala je čak deplasirana. Kad bismo makar na tren razmislili koliko obrnuta korelacija ima savršen smisao, sve bi bilo drugačije. Dakle, te emocije u nama, plahovite i nadasve krhke, jedino što čine našem biću jeste istrajavanje u konfuznom stanju i večitom znaku pitanja na kraju svake misli. Tu je snaga razuma evidentna, a emocije samo proizvod naših slabosti. Koliko god se trudila da tada poslušam srce, ono ćuti ili toliko tiho govori da ga ne čujem, niti razumem. Tu mi razum i te kako glasno govori da sam nešto vrlo živo umislila i da me krasi kapricioznost u istrajavanju. Medjutim, ta tišina srca koja mi para sluh, jasno i glasno mi govori da ono u čemu istrajavam nije pravo. Srce, dakle, i tada govori. To je paradoks ćutanja i vrištanja. Tvrdoglavo nastojim da isteram stvar do kraja iako sam na tom putu shvatila da je borba uzaludna i da nemam jasan motiv. Ako pak, emocija nadvlada nad razumom, pa nas svi u našim postupcima smelo nazivaju nerazumnim, čak glupim, a mi unutar sebe imamo milion dobrih razloga da mislimo i osećamo se baš tako, to je ispravno. To sam umela nazivati slabošću razuma nad emocijama, ali to je u stvari njihovo pomirenje. Odgovori su uvek u nama, samo ako bismo dobro i čisto, iskreno osluškivali taj nemi glas u nama, stvari bi bile znatno lakše. Najviše volim taj osećaj. To je kao neko ekološko gorivo koje me pokreće, savršeno idem kroz život, a ne ugrožavam bilo koga. I celom mom biću jasno je tada da je sve u redu. Čistota tih osećanja u meni čini da mi hrana bude ukusnija, dan vedriji i ljudi oko mene draži. Ponekad život sami činimo teškim, težim nego što zaista jeste. To, dakle, nije stanje jačih emocija od razuma, to je istovremeno i zlatna sredina, kad nam se emocije i razum jako dobro slažu, rukuju se i čine harmoniju, iako će većina reći - nemoguće stanje, nazivam ga idealnim. To je stanje čistih emocija u nama koje čine da radimo upravo ono što i razum smatra ispravnim. Ovakav karakter stvari uočila sam kod sebe, ne kažem da važi i za druge.